Lud, ludji, Japan!

Leteći automobili, roboti, funkcionalnost, idealnost, preciznost, čistoća, lepota, uredjenost, čast. Film o budućnosti? Ne. Japan! Zemlja zbog koje sam se zaljubio u Aziju. Imao sam utisak da putujem tri dana do tamo. Da sam produžio još malo, bilo bi mi bliže sa druge strane da se vratim kući. Tada sam i u praksi raumeo: ''Što sam dalje, to sam bliže''. Kraj sveta.

Odmah pri sletanju u Nagoju, stvorio se utisak da sam sleteo na drugu planeti. Aerodrom je bio nov, sve je bilo blistavo, aparati sa pijaćom vodom na svakom koraku, pušionice, pokretne trake na sve strane, samo što manje da se hoda, gomila senzora, televizori, svetleće reklame, pokretni bilbordi, šarenilo, Japanci. Gospoda Japanci. Radnici na aerodromu svi skockani, čisti, lepo obučeni, uredni, frizure sredjene, svaka dlaka na svom mestu, kultura na najvišem nivou. Oštre crte lica, bez trunke emocija, hladni, baš onakvi kakve ih poznajemo iz filmova i knjiga. 

Dok sam čekao prijatelja da dodje po mene na aerodrom, odlučio sam da kupim nešto na automatu sa pićem. U koloni, jedno pored drugog su bili, kafa i voda. Ubacio sam navac, kliknuo na vodu, i ispala je ledena voda kroz rupu na dnu automata, ponovio sam isti proces i za kafu, i ispala je konzerva kafe, ali vrela! Nije mi baš bilo najjasnije kako to funkcioniše s'obzirom da su jedno pored drugog, ali dobro, Japan.

Kuća u kojoj sam bio smešten je bila u jako lepom kraju. Kuće u okruzenju su bile sve iste, po principu ''copy-paste''. Sve su sklapane, kao lego kockice, od nekih tankih gipsanih blokova. To je valjda zbog silnih zemljotresa, da se lakše poprave, a i da postoji mogućnost da se preživi ako neko ne napusti kuću na vreme. Prvi šok, kupatilo. Ulazim u kupatilo, sobu, koja ima parket po podu, ispred mene je lavabo sa velikim ogledalom, desno u ćošku je wc šolja, a pored nje su jos jedna vrata. Wc šolja uključena u struju, najjači utisak u tom momentu. Trebalo mi je uputstvo za upotrebu. Na izgled, jako obična, ali ta wc šolja zapravo ima svoj dzojstik na zidu. Prvo podesite temperaturu daske, pa dugme za mekoću te daske, onda sednete na nju, obavite šta imate, i kad obavite sve, postoji dugme za muško, i dugme za žensko. Ja sam koristio samo dugme za muško, nešto nisam baš želeo da se dovedem u neprijatnu situaciju… Kad stisnete dugme, wc šolja obavi sve ono što vi obično radite. Plakne, opere, uredi, i vi sve što treba je da ustanete i navučete gaće. Sjajno zar ne? Trebalo mi je jos 10 minuta da pustim vodu. I to je na dugme, na istom dzojstiku. Jedno dugme za jak jedno za slab mlaz. U stvari, to i nije mlaz, šolja bukvalno usisa sve. Taj proces je jako bučan, pa sam i zbog debljine zidova često noću čuo komšiju iz kuće do kad ide u wc. Ulazim u malu sobu u kupatilu, kada i tus, gledam u  metalne kolutove, gledam znakove, tražim uputstvo… Jedan kolut služi da podesite temperaturu vode, nema toplo-hladno, samo brojevi, a drugi za različite mlazeve. Ludilo je počelo.

Nagoja, grad koji ima oko 4 miliona stanovnika, grad Tojote, svi voze Tojotu. Tu je glavna fabrika, tu je i predgradje koje se zove Tojota, u kome zivi 400 hiljada zaposlenih. Nesto slično kao u Kragujevcu Zastava. To mu dodje na isto. Grad u kome auto put ide iznad normalnog puta, i to kroz centar grada. Kao sky road. Nema gužve, nema sirene, niko nigde ne žuri, jer zna da će stići na vreme. Tako funkcioniše ceo sistem u Japanu. Svakome je sve omogućeno, da ne brine niti da se stresira da li će stići na posao ili školu zbog koje će kasnije dobiti posao. Ništa vi ne brinite, sve funkioniše u najboljem redu, samo idite na posao zadovoljni i bez brige, i odradite ga najbolje što možete. O svemu ostalom država brine. Posao. Glavne reči za opis Japanaca. Rad i posao. Posao se sastoji samo iz rada. Posao je život. Posao je ljubav. Posao je kultura. Posao je sve. Gubljenje posla je najveća sramota medju Japancima. Pogotovo zbog kradje. To znaci i gubljenje časti. U Japanu i dalje postoji ''stub srama'' pa često te osobe završe na ulici posle toga. Ali bar neće umreti od gladi jer postoje menze za beskućnike gde im država omogućava tri obroka dnevno. 

Ulice grada su sve pod konac, nema kamenčića na putu, kao pista. Na trotoarima ispupčene trake za slepe, na svakoj raskrsnici i ćošku po dva automata sa pićem, voda, čajevi, kafa i energetska pića. Valjda da ne padnu na nos od tolikog rada, pa za svaki slučaj, na svakom ćošku i to po dva aparata. Piksle na svakom koraku, kante za smeće, pa Japanci u kućama imaju po četiri kante za smeće. Jedna za metal, jedna za papir, jedna za plastiku i jedna za ostatke hrane, i to strašno poštuju. Kad bolje razmislim Japan je kao pašteta, ne daj Bože da se nešto baci.

Sedim u jednoj prometnoj ulici, posmatram… Kao u filmu kad stave kameru u ulicu, snimaju ceo dan, i onda na kraju puste sve to ubrzano 3-4 puta. Brzi Japanci. Ljudi u odelima, dame, studenti, deca, šareni, jednobojni, rokeri sa lancima, istetovirani do glave, po glavi, izbušeni nosevi, uši, glave, oči, ofarbani u narandzasto, žuto, roze, zeleno, čupavi, duge kose, ćelavi, ravni kačketi, šeširi, kacige, nikad nisam video toliko različitih ljudi na jednom mestu. Svako u svom svetu, bukvalno gleda samo svoja posla, drugi ga ne interesuju. Činilo mi se da predrasude ne postoje medju njima. Uživao sam posmatrajući ih.

Engleski jezik. Teško. Jako teško. Bolje znati karate i imati crni pojas, lakše ceš naručiti i dobiti bilo šta. Ruka, noga, dlan, koleno, pirueta, ''big mek menu?'' , ništa, hmm ''big mek meni? '' , zbunjeno me gleda Japanac, opet ništa, ''big mek meno, meni, menu, koka kola, aaaaa'', eto ga  Japanac: ''oooooo big mek setooooo''… Jeste, setooo! U tržnim centrima i prodavnicama uvek ima jedna osoba, sa žutim bedzom na grudima, kao semafor parti, na kojem piše ''english speaker''. To je osoba koja uglavnom nosi naočare, škilji, i mrzi ceo svet u tom momentu jer mora da lomi svoj jezik i razume stranca. Sa tom osobom ne treba vam baš crni pojas, ali je svakako dobra borba.

Hrana u Japanu, savršena. Tamo sam zavoleo suši, nudle, i svu tu šarenu hranu, čudno pripremljenu i začinjenu. Viljuška? Ne postoji, samo štapići. Izgledao sam kao idiot prvih dana. Čak sam i gladan ostajao. Onaj osećaj kad vam se sve smuči, sve beži iz tanjira, sve se pomera, štapići ne slušaju. A restorani su posebna priča. Ulazimo u jedan restoran, noć, drvene daske vode do ulaza, pored puta upaljene baklje. Vrata nisu postojala, samo sitni kanapi do poda koji su pravili neku jasnu silku tj japanski simbol. Unutar restorana potoci, ribice, kornjače, drveće, cveće, puzavice, lijane. Osetio sam se kao da sam u dzungli nekoj. Konobar nas je odveo do naše prostorije. Svako ima svoju prostoriju u kojoj uživa u hrani sa svojim prijateljima ili porodicom. Naša prostorija je bila mala, za 4 osobe, drveni sto, prigušeno svetlo, neki jako prijatni mirisi, i tiha japanska muzikica. Više je ličilo na sobu za masažu ili neku molitvenu sobu nego na restoran. Ugodjaj je bio zaista neverovatan. Hrana je postala nebitna. 

Noć veštica, jako popularno veče u Japanu, svi su pod najneverovatnijim maskama, ceo grad je na ulicama, ceo grad u transu. A ispod maski, poročni Japanci. Zaustavljamo drug i ja taksi, staje neka malo čudnija, starija tojota, pritom mi je delovala nešto mnogo dugačko na prvi pogled. Krećem ka vratima, i čujem iz pozadine: '' polako čoveče!'', u sekundi zbunjen, a potom šokiran. Vrata se otvaraju sama! Ulazimo u taksi, na patosu beli tepisi, mesta kao u dnevnoj sobi, Japanac u belim rukavicama odvojen providnom plastikom javlja se sa ''Konnjićivaaa''. Stigli smo na odredište, izlazi mala posudica izmedju prednja dva sedišta, uredno staviš pare, i gurnes je nazad. Definitivno najludji taksi u kojem sam se ikada vozio.

Jedno veče, oko 21:30h, vraćajući se od druga, pešačim oko 2 km ka kuci, šetam trotoarom, gledam, nigde nikoga, muk, čujiu se samo vetrić i šum drveća, jedva dva automobila da su prošla, na ulici samo ja i automati za piće. Svi Japanci uveliko privode dan kraju i spremaju se za novi radni dan. Prelepa slika, sve skockano i na mestu ali sa druge strane i malo sablasna. Policajca nisam video ni jednom, ceo grad je pod kamerama, svaki ćošak. Zato su valjda automati puni. Zapitao sam se kako bi u Srbiji prošli ti automati… 

Komšija Japanac, ugledni doktor, kuća pored nas, ispred kuće parkiran Porše, svako jutro u pola 6 napušta kuću, odlazi na posao, vraća se predveče, porodična večera, povlači se u svoju sobu, malo nesto čita ili radi, zamislite, radi, i u krevet. I tako u krug. Kao robot. A Porše truli. Verovatno mu je u kilometraži samo predjeni put od salona do kuće. Što bi moj drug Janko rekao, ceo život u toj njihovoj kutiji za rad, trpaju pare u dušek, rad, rad i samo rad, i onda dodje penzija, iseku dušek, kupe foto aparat od milion eura za koji im treba prikolica, i pravac Evropa, da slikaju, slikaju i samo slikaju.

Posetio sam i Kjoto, bivša prestonica Japana, onaj ko je davao ime novoj prestonici i nije bio baš preterano maštovit, samo je zamenio red slova Kyoto-Tokyo. Grad koji se razlikuje od ostalih velikih gradova Japana, sašuvano je to nešto tradicionalno. Hramovi izgradjeni bez i jednog eksera, greda na gredu,  Geiše u svojim odorama, zmajevi, šarene lepeze, statue, zelenilo, razno cveće, bambusova šuma, japanska muzika, bongovi… Zaista prelepo, osetio se Japan u vazduhu. U nacionalnom parku sa hramovima bilo je mnogo ljudi, u glavnom turisti Japanci i djačke ekskurzije. Te grupice od 20-ak djaka su mi bile jako interesantne, svaka grupica je imala kape raličite boje, meni su svi bili isti pa sam stvorio utisak da nose te kape da se ne bi pomešali i zagubili. Družio sam se malo sa tom decom, imali su zadatak da postave neka pitanja strancu na engleskom, pošto sam bio jedini, rado sam im odgovarao i pomogao. Jako su simpatična ta deca, iako su sva ista.

Japanci, jako poročna nacija, u subotu veče prisustvovao sam sceni kako vozač otvara svoja vrata i ispada iz automobila na glavu. Kao metak da ga je pogodio. A još ludji je suvozač koji izlazi i vraća ga na mesto!? Takvom mu ne bih dao djubre da izbaci a ne da me vozi negde. Vole vikendom da se provode, i tad idu do samog kraja. Do koske. Valjda im se sve sakupi preko nedelje, pa onda vikendom dožive katarzu. KTV, omiljena vrsta zabave Japancima. Karaoke TV, zgrada u kojoj ima nekoliko izolovanih soba sa velikim ekranom, zvučnicima i mikrofonima. Grupa prijatelja iznajmi tu sobu, i u njoj jede, pije i peva do besvesti. Sobe su uglavnom toliko svetleće i šarene da je mogućnost za epi napad jako velika. Još kad se tome dodaju Japanci koji pevaju i vrište na engleskom… 

Pošto sam svo to vreme tamo bio i gost fudbalskog kluba Nagoja, provodio sam i dosta vremena sa Japancima. Tada se utisak da su jako hladni izgubio. Bili su jako prijatni, spremni da pomognu, popričaju, daju po koji savet. Slušao sam dosta o njihovoj kulturi, kodeksu samuraja Bušido-u, običajima i bilo je jako interesantno. Jedna sasvim nova lekcija.

Sve što čovek zamisli, e pa suprotno je od toga. 

Zene bez grama celulita, kriminalci najveca gospoda, supa na kraju obroka, frižideri koji sami naručuju šta treba, wc šolje na struju, kuće od papira, dušeci za spavanje na podu, hoteli kapsule, vreo čaj u sred leta, pilule koje služe da kad prdneš zamiriše, automobili koji ''lete'' iznada grada, pirinčana polja svuda oko vas, zelenilo i šume, auto putevi koji prolaze kroz brda i narod koji funkcioniše kao roboti. Država, ostrvo, koje je smešteno na kraju sveta, na mestu gde se preklapaju tektonske ploče i zbog kojih je konstantno na udaru čestih katastrofalnih prirodnih nepogoda, a opet sve funkcioniše kao sat i daleko je ispred ovog vremena. 

Kada kupite kartu za Japan, kupili ste kartu za drugu planetu.