Priroda i magija - Afrika

Posle nekoliko sati letenja i dva pit stopa, u Istanbulu i Emiratima, avion se nekako prizemljio na krajnju destinaciju, odahnuli smo. Nikola i Mladen, dva drugara koji su pošli sa mnom, prvi je visok 2 metra, a drugi ima 90 i koju kilu, e njima je posebno laknulo, u ovim "low cost" avionima nisu baš bili široke ruke po pitanju prosotora, po principu, trpaj dok dišu, kako narod krene da grca i da se bori za vazduh, tu je kraj utovarivanju ljudi u avion. Aerodrom je izgledao jako interesantno, nevidjen do sada, nekoliko velikih belih šatora ispod kojih su bili carinska i pasoška kontrola. Kažu, pravi aerodrom je izgoreo pre neki dan. Samo smo se pogledali sa osmehom. Avantura je mogla da počne.

Najrobi. Glavni grad Kenije, i prestonica istočne Afrike. Grad od skoro 5 miliona stanovika, 5 miliona crnaca. Jedan veliki geto. Slagao bih kad bih rekao da nije bilo straha u pojedinim momentima. Pogotovo kada smo dobili instrukcije da posle 21h ne izlazimo iz hotela. A pritom u tom momentu u Najrobiju, teroristi su upali u neki tržni centar i pobili preko 50 osoba. Nije bilo svejedno, ali nas je mamilo. Izgledali smo kao tri svica u dzungli. Ne zna se koji više sija. Ja potpuno šareno obučen kao papagaj, Mladen momak elegantno popunjen, prosto se vidi da hrana ne manjka u njegovom slučaju, a to je ono što fali narodu u Africi i Nikola, ćelavi belac od 2 i kusur metra. Slabo smo upadali u oči. BIli smo magnet. Magnet za sve. Kako smo kročili na ulicu, nismo više bili sami. Pretvorili smo se u grupu od 20 osoba. Nas trojica i 17 pijavica. Ispijali su nam energiju, i tražili šta im je palo na pamet. Od para do gaća. Borba je trajala od ćoška do ćoška svaki prokleti minut. Kako koji odustane, nakači se novi u kolonu. Za divno čudo, nisu nas pipali niti vukli za rukav, ali su bili tu, konstantno u košarkaškom stavu. Nikola je bio naš odbrambeni mehanizam, posmatrali su ga sa strahopoštovanjem u očima. Nisu sigurno zbog mene bili na distanci, da sam kojm slučajem lutao sam Najrobijem, ostao bih go iza prvog ćoška. A možda ne bi ni ostalo ništa od mene. Jednom prilikom je brana počela da popušta, pa smo uleteli u neki dobar hotel sa obezbedjenjem, iskoristili smo priliku da pojedemo nešto dok se masa ne razidje. Medjutim, nije bilo tako, jako su bili izdržljivi i strpljivi. Čekali su da mi uredno završimo šta imamo, pa da nastave poteru. 

Četiri dana igranja žmurki po Najrobiju je bilo i više nego dovoljno. Da smo istakli kandidaturu za ulazak u parlament, sakupili bismo bez problema potpise za ta četiri dana. 

Jedan dan smo obišli rezervat sa bebama slonovima koji se valjaju u blatu i koje hrane sa XXXXXL flašicama za bebe, i vodja rezervata, crnac u zelenom mantilu sa ribarskom kapicom i gumenim čizmama koji izgovara 302 različita imena slonova, sa sve njihovom starošću: ''Erik 6 mesesci, Bon 8 meseci, Dru 5 meseci i 13 dana, Eli 9 meseci 4 dana, 8 sati…'' Kad tad na tom suncu nismo pali u nesvest, znao sam da nećemo nikad. U suštini, nas trojica smo bili kao neka deca, najzanimljivije nam je bilo da pokazujemo prstom ka njihovim nerealno velikim polnim organima i kikoćemo se. ''Samo 5 meseci a već je pravi delija''. I tako u nedogled. Sledeći dan smo obišli i rezervat za žirafama, hranili ih nekim njihovim granulama i mazili ih, osećaj je bio kao oštrodlaki tepih da mazim. Bliski susret sa žirafama, zaista gotivne životinje, brsti, žvaće i kulira. Ali su imale neki zaista tup pogled koji je govorio ''za drugo i nisam baš sposobna''. Svakako, bilo je zabavno. 

Jednu noć dok sam pušio u hodniku hostela, koji i nije baš bio u najboljem stanju i koji se nalazio preko puta gradske pijace koja je bila cela u ratnim zidinama, penje se neki crnac i dobacuje: ''What's up?'', ja odgovaram da pušim i kuliram, usledilo je: ''Where are you from'' i moje kratko ''Serbia'', zastaje crnac, gleda me i mrtav ladan: ''DOBRO VEČE. KAKO SI BRATE!?'' , kad se nisam prevrnuo sa onog gelendera. Gledam njega, gledam cigaru, šta se bre ovo dešava. Crnac u Najrobiju, u hodniku hostela priča srpski. Na polu srpskom, polu engleskom, saznao sam da je živeo u Subotici, da je bio oženjen za neku Vesnu, da se razveo, da je na odmoru trenutno… Šta ti meni pričaš!? Ulazim u sobu, gledam ovu dvojicu, '' Ljudi, upravo sam pričao sa crncem na srpskom! ''. Neverica…

Ustali smo rano, vezali kofere za krov autobusa, prekrili najlonom i zaputili se ka sledecoj destinaciji, Tanzaniji.

Sam dolazak na granicu je bio zaista neverovatan. Nigde, u sred ničega, u savani, mala pijaca sa par kućica i drvenom rampom. To je bio granični prelaz. I gomila ljudi koja čeka ovakve kao što smo mi da proda bilo šta. Hranu, piće, narukvice, ogrlice, kape, kamen sa poda, dasku, granu, dete… Njjihove ruke su bukvalno prodirale kroz prozore autobusa. Sama viza u pasošu je dovoljno govorila o državi u koju upravo ulazimo. Jedan mali pečat i ručno ispisano: ''ULAZAK, VIZA PLAĆENA 50$''.

Tanzanija, jedna od najvećih i najsiromašnijih država Afrike. Dom Kilimandzara, zivotinjsko carstvo, afrička plemena, beda, i mi.

Stigli smo u Moši, selo u samom podnožju Kilimandzara, kako smo stigli, kao da je odjeknulo '' STIGLA LOVA! ''. Gotovo, celo selo se skupilo, imao sam utisak da su pozatvarali radnje, prekinuli gašenje požara i  skinuli bebe sa dojenja. Svi su opet bili oko nas. Daj, daj, daj… Poturaju onu jadnu decu, guraju se medjusobno ko će u prvi red, opšti haos. Nikoli nije mnogo trebalo da svoju pohabanu XXL Najk majicu zameni za M tanzanijski dres. Robna razmena na sred ulice, eto suvenira. Na prvom ćošku su nam nudili neku njihovu travuljagu za 50$, posle 10 metara za 20$, a posle 50 metara, krajnja ponuda je bila 1$. Valjda da ne bude baš za dzabe što je otišao do svoje bašte i vratio se u selo. Isto je bilo za sve ostalo, majice, nakit, kape i ostale gluposti. Jedna za 10$, posle tri metra 10 za 1$ i tako u krug, kao berza. Taj narod tamo je toliko odlepio što od bede i muke i raznih bolesti što od ostalih stvari kojima ih truju. Pa u Tanzaniji koka kola koja je pritom jako jeftina sadrži 69% šećera?! To nikada i nigde nisam video! Posle jedne flašice, kad šećer udari, može maraton komotno da se istrči.

Kilimandzaro, definitivno najjači utisak. Ogromna kamenčina u sred ničega. Veoma moćan prizor i osećaj dok se posmatra. ''Glava'' Afrike i čudo prirode.
Potrpali smo se u kombi, i krenuli ka njemu. Kombi se klatio malo levo, malo deno, pa malo uzbrdo. Prava dzungla je bila oko nas. Uzak, kamenit i blatnjav put, banane i drveće na sve strane, drvene kućice pored puta i u dzungli. Odakle si? Sa Kilimandzara. Nismo verovali da tu život funkcioniše najnormalnije. Sama slika da narod živi u dzungli u 21.veku je bila nerealna. Tu sade, peru, jedu, spavaju, množe se, zaista nestvarno. Kombi je stao, dočekao nas je Afrikanac u kariranoj kosulji, uskim pantalonama i firmiranim izglancanim patikama. Preokret. Jel nas neko zajebava ovde? On je bio naš domaćin i vodja ture. Prošli smo kroz selo i dzunglu  i došli do njegove kućice. Drvena kućica medju lijanama. Ako ti ovde živiš, ja sam onda Tarzan. Al dobro. Ubrzo se stvorilo i gomila malih crnih Moglija kojima su slinci visili do brade. Tužna slika, ali nekako je sve izgledalo kao scenario. Samo nismo mi tu, nego druga grupa turista. I tako u krug. Tako kancelarijski obučen je održao predavanje o kafi, koju je ubrao tu ispod žbuna i uz neke neverovatno glupe mantre ''Tonga, kanga, pepete…'' i sa nekim parčetom drveta i kamenom posudom skuvao i napravio tu na licu mesta. Nas trojica opet kao deca, smejemo se mi, smeje se i on. Al izgovara mantre uredno i udara štapom u kamenu posudu u kojoj se krčka kafa. Valjda zapadnjaci kad dodju, prihvate sve to baš tako. I pritom se vrate tužni i goli. Ali i to je život, a mi nismo niti Isus niti majka Tereza. Popismo kafu, izgovorismo anti-dijareja mantru i krenusmo dalje.

Kolona od 15-ak ljudi, hodamo ubrzano uskom stazicom, oko nas priroda kao sa slika, potočići, cveće, drveće, šarenilo na sve strane, leptiri, drveni mostići, kamenje, dzungla svuda oko nas… Posle 15-ak minuta ispred nas se stvorio vodopad. Mataruni vodopad, od oko 80 metara visine, okružen neverovatnom prirodom, i koji je pravio ogroman bazen ispod njega. Prelamao se i slivao preko stena koje su pravile raznolika lica, tužna, srećna, zabrinuta, ljuta… Kao da je krio gomilu duša ispod sebe. Vilice su nam poispadale, posmatramo vodopad, posmatramo prirodu oko njega, zista pravi raj. Pogledam ka vrhu Kilimandzara on koji je bukvalno usisavao oblake i pravio crni vrtlog oko vrha. Tako sam zamišljao početak kraja sveta. A onda spustim pogled i vratim se u savršenstvo. Nismo progovarali, pokvarene igračke sa visećom vilicom, blaženim osmehom i glava desno levo. Muk i prelep prizor je prekino gospodin skockani iz dzungle, vreme nam je isteklo… 30 minuta i ajde beži, stižu sledeći. Mladen to nikako nije mogao da prihvati, ''Zašto, zašto, pa, pa, pa zašto idemo?'', i tako ostatak dana. U povratku smo svratili do istog sela u dzungli, gde su nas dočekali opet mali Mogliji, neki su držali štapove sa kameleonima, koji su zaista bili fascinantni, kako sam ga više zagledao i približavao mu glavu, sve više je menjao boje i stapao se sa granom. Bili su namrgodjeni i imali su jako velike i spuštene noseve. Mnogo čudna stvorenja. Ovaj jedinstven dan smo završili u drvenoj kućici u tom selu, u kojoj smo probali pivo i vino od banane. Pivo je bilo flaširano i onako, ali vino je bilo u nekoj žutoj plastičnoj kantici od njihovog euro krema, iz koje smo mi i verovatno 100 ljudi pre nas probali to kiselo i gorko djubre koje je imalo isti ukus kao da žvaćete koru od banane samo tri puta gore. Kada je kantica došla do mene, kada sam ugledao onaj bućkuriš i one gromuljice, želudac je krenuo da beži iz mene. Za ratanak smo dobili da sisamo šećernu trsku. Da dobijemo bar jedan aplauz iz želudca za taj dan. Krenuo je kombi, vraćamo se u smeštaj. Celo selo maše. Gledamo jednog malog crnog polu golog, gleda on nas, grize onu šećernu trsku, oči zakrvavljene, besan kao besan pas. Verovatno zbog tolike količine šećera…

Šest je ujutru, čuju se samo petlovi i Kilimandzaro koji sija u daljini, čeka nas novi haos, kreće se na safari. Zbog godisnjeg doba, životinje su odradile veliku seobu, pa umesto u najpoznatiji nacionalni park Serengeti, zaputili smo se ka Tarangiriju. Došli smo do parka, dočekala nas je gomila malih pokvarenih majmuna bandita, koji samo vrebaju šta da ukradu da stave u usta. Ta kretenska stvorenja trpaju i baterije u sebe. Potrpali smo se u dzipove kao iz filmova, bili su dugački bar šest metara i otvarao im se krov. Vožnja je mogla da počne. Kod prve žirafe stajali smo bar 15 minuta. Svi imamo tu žirafu na bar 50 slika, kao da je to jedina životinja u tom parku, pa da je dobro islikamo i odmerimo. Iako smo par dana pre toga istu takvu žirafu čačkali po glavi i grlili se sa njom. Kako smo sve više ulazili u epicentar parka, seoba životnja nam je postala potpuno jasna. U bekrajnoj savani, vladala je potpuna harmonija medju životinjama, slonovi su u kolonama išli negde, stotine flamingosa je stajalo u bari u daljini, bafala i neke čudne krave su pasli travu, žirafe su brstile drveće i kulirale u hladovini, zebre su bile u svom svetu, hijene koje su vrebale plen sakrivene u travi, nojevi, antilope, majmuni i po koji leš...jednostavno, to je bila priroda. A mi, mi smo bili deo te prirode. Kao da nismo postojali, ni jedna životinja nas nije primećivala. Ne stotine, hiljade životinja u potpunoj slobodi. Sve je delovalo nestvarno. Hijene su ubrzo odabrale svoju žrtvu, grupa od 7-8 hijena je krenula u poteru za zebrama, jurnjava nam je presekla put, prašina se dizala, delovalo je zaista neverovatno. Lanac ishrane. U jednom momentu jedna zebra je bila opkoljena sa svih strana, pomislili smo to je to, zebra na trpezi, medjutim proradila je i poslednja konjska snaga u njoj i nekako se otrgla i sustigla svoju ekipu. Iz dzipa se čulo ''LJuuudi nacionalna geografija uživo!''. Posle par minuta naišli smo na dve lavice pored puta, krvavi zubi, vidno site, teško su disale, upravo sa ručka. Dok su se muzjaci sunčali u bari nedaleko od njih. Izgleda da su hijene odradile dobar posao za familiju lavova. Klackanje po zemljanom putu je trajalo ceo dan, izudarali smo se kao kegle, osam osoba svi kao nojevi, samo vire glave kroz krov, svi organi su nam bili ispomerani, prašina je bila po nama, u nama, nosu, grlu, ušima, pri kraju je već počelo pomalo da zamara sve to, jao žirafa, jao slon, jao milion slonova, jao milion svega. Slika je počela da stoji, a mi smo počeli da želimo tuš i hranu.

Smestili smo se u neki kamp izmedju dva nacionalna parka, sutra je novi dan, novi park…

Dobro jutro, čekao nas je safari drugi deo. Opet dzip, opet životinje, savana, milion stepeni, prašina i lomljenje kostiju, i nismo baš bili preterano srećni. Ali te slike, doživljaj i osećaj su zaista predivni i jedinstveni. Harmonija i red. Nešto čovek ipak može i da nauči od životinja.
Ngoro Ngoro, najveći ugašeni vulkanski krater na svetu, prečnika 20 kilometara. U njemu su se nalazili nacionalni park i selo plemena Masai. Pored triliona životinja koje su i dalje ostavljale jak utisak na nas, selo plemena Masai je bilo zaista posebno. To je narod koji se nastanio u tom parku, krateru, i ostao tu, i pored toga što ponekad dodje lav po kiriju. Masaici, staro pleme stočara, hrane se mlekom pomešanim sa govedjom krvlju. Taj narod je zaista izgledao čudno. Kao da su svi po rodjenju bili stavljani u sprave za rastegljivanje, jako čudno gradjeni, visoki ali su im svi udovi nekako visili, sa izbušenim ušima, nosevima i usnama, sa gomilom nakita, u plavim i crvenim nošnjama, i sandalama od automobilskih guma. A žive u ručno napravljenim kućicama veličine eskimskog igla koje su sačinjene od drveta, blata i kravljeg izmeta. Unutar kućice pored kreveta od drveta i osnovnog posudja, gorela je na sred mala vatrica. Školovanje je medju njima obavezno, pa smo posetili i školu sa gomilom dece raznog uzrasta. Gradivo isto za sve. Na sredini sela je bila i pijaca sa gomilom njihovog nakita. Valjda njihovog. I to selo i to pleme i ta pijaca, i to je počelo da liči na neki scenario i veliku turističku atrakciju. Dolari, euri, marke, forinte, daj šta imaš…

Za kraj, Masaici su odigrali njihov tradicionalni ples propraćen skokovima i povicima. Skaču Masaici, skačemo i mi. Smeh i cerekanje. Zabava na najvišem nivou. U povratku, pokvario nam se i dzip u sred nedodjije. Zamislite, vozač nije sipao gorivo. Pritom, polomi se čovek sat vremena da vidi šta je crklo. Pa druže, nije gorivo večno…

Posle tih 12 turbo dana po Africi, na red je došao odmor. Bili smo presrećni, idemo na more. Afrički raj, ostrvo Zanzibar. Dok ga nisam video, mislio sam da to mesto u stvari i ne postoji. Nego da se više koristi kao fraza. Napuštamo Kilimandzaro, i krećemo ka obali.

Napravili smo jednu malu pauzu na putu ka obali, negde, u nekom restorančiću i prodavnici suvenira. U toj prodavnici suvenira, jedan prijatelj iz grupe je pitao prodavca pored milion drvenih skulptura i suvenira, koliko košta zmija, gore u ćošku, na povik prodavca "KOJA ZMIJA?" , gospodjica je znala da se o njoj priča i samo se povukla u svoje odaje kroz šupljinu u krov kuće.

Dar El Salam. Luka i bivši glavni grad Tanzanije. Jedna velika rujina. Izgledalo je kao da je upravo završen rat. Grad u kome možete olako da nestanete. Ne sme se verovati ni policiji. Obrnuli smo krug, spustili se do luke, bacili pogled po kvartu, pojeli nešto jestivo na ulici, i vratili se u hostel. Uz trke pacova po plafonu, i gomilu nekih buba sačekali smo zoru u sobama ispod komarnika i ukrcali se na brod.

Zanzibar. Malo ostrvce država, koje pripada Tanzaniji, smešteno na istoku Afrike. Pripada Tanzaniji, ali ima i svoju vladu, parlament i predsednika. Mesto gde se proizvodi i raste šafran, jedan od najskupljih začina na svetu, rodni grad Fredija Merkurija, i država koja je vodila najkraći rat u istoriji čovečanstva, trajao je svega 45 minuta, očigledno nisu bili preterano hrabri, i merna jedinica za lepotu plaža, mora i prirode. Ali samo lepotu. Dočekalo nas je kao iz bajke malo drveno utvrdjenje na plaži, sa drvenim bungalovima u kojima su bili samo kreveti smešteni na pesku i baldahini iznad njih za zaštitu od komaraca. Taj pesak boje snega je odmah postao deo nas, naših stvari, kreveta, hrane, svega. Već drugi dan, nas trojica smo se valjali po pesku i smejali na sav glas kada smo shvatili da deset dana na ovom mestu radeći ništa i neće biti preterano zabavno. Pretvorili smo se u sline i sukljanje po ostrvu je moglo da počne. Mala drvena hipi komuna na ostrvu u sred ničega, na belom pesku, okružena palmama i bananama. Najlepša razglednica na svetu, i mi na razglednici. Ništa se apsolutno ne dešava. Tamo vreme bukvalno stoji. Jedan sekund je kao jedan sat. Treće jutro, dok je još bilo jako zabavno, trčeći smo otišli na plažu da se kupamo, medjutim dočekalo nas je iznenadjenje. Imali smo samo plažu. Ili pustinju, nisam baš siguran. Okeana nije bilo nigde. Povukao se skoro 2 kilometra. Nije baš zabavno juriti okean po pesku i užarenom suncu. A onda bežati nazad od njega. I tako svaki dan, ceo dan, puni peska, ulepljeni, vucarali smo se malo po plaži, malo ležali u hemocima vezanim izmedju palmi, malo jeli, malo pili, pa opet plaža da proverimo da li je stigla voda, da li se Posejdon smilovao, malo spavali, i tako u krug. Zanzibarci, domaćini u našim bungalovima koji su bili napušeni domaćim hašišom 0-24h su to nazvali ''CHICKEN LIFE''. Odmah nam je postalo jasno. Kokoška malo legne, malo ode tamo, malo ovamo, malo nešto kljucne, malo odspava, malo se prevrne…  Ponekad smo uspevali da uhvatimo po nekog malog Moglija od 10ak godina da se za dolar popne kao gušter uz palmu od 15ak metara i ubere nam po koji kokos. Jelte, da nešto kljucnemo pre svega. Ja naravno, ko će drugi, sam se otrovao od morske hrane, pa mi je bilo čak i zabavno ta tri dana, pošto sam se borio za sopstveni život. Nešto se dešavalo. Iako je osecaj bio najgori u životu, duša u mrtvom telu. Ali se posle sve vratilo na staro. Često sam pomislio šta bih dao za safari u tom momentu. Posetili smo i glavni i jedini grad na ostrvu, "Stone town", ime vam sve govori, grad koji je malo podsećao na jako oronuo i razoren Kotor. Za tIh deset dana tamo, ili mesec, ili šest meseci, više nisam ni siguran koliko smo zaista bili, smo shvatili šta znači "POLE POLE" , reči koje Zanzibarci često koriste. U prevodu sa Svahili jezika to znači polako, lagano, smireno, bez žurbe, bez tenzije i opušteno u jednom. Pa sad vi zamislite "pole pole" život. "Mama gladan sam! Pole pole", "Kasnim na posao! Pole pole" , "Neko kuca! Pole pole", "Gori ručak! Pole pole", "Davi se čovek! Pole pole"… Neverovatan način i stil života.
Najlepša moguća slika, tirkizna voda, kada je tu, beli pesak, apsolutni nerad, mozak totalno izvan funkcije, higijana na jedva osnovnom nivou, morski plodovi i pirinač, tropsko voće i totalni bezbriž. Zanzibar. Zaista postoji…

Čudesno putovanje, u kome je vreme bilo relativan pojam, nekada je teklo brzinom svetlosti, a na momente je stajalo, gde smo bili deo neverovatne prirode i okruženi svim onim ljudima, njihovom kulturom i običajima. Slika je govorila jedno, a narod sasvim drugo. Mesto gde se čoveku menja svest i gde proradi neki čudan osećaj u telu. Gde je sistem vrednosti potpuno drugačiji. To je bio film, a mi smo bili statisti. To je bila Afrika.

Lud, ludji, Japan!

Leteći automobili, roboti, funkcionalnost, idealnost, preciznost, čistoća, lepota, uredjenost, čast. Film o budućnosti? Ne. Japan! Zemlja zbog koje sam se zaljubio u Aziju. Imao sam utisak da putujem tri dana do tamo. Da sam produžio još malo, bilo bi mi bliže sa druge strane da se vratim kući. Tada sam i u praksi raumeo: ''Što sam dalje, to sam bliže''. Kraj sveta.

Odmah pri sletanju u Nagoju, stvorio se utisak da sam sleteo na drugu planeti. Aerodrom je bio nov, sve je bilo blistavo, aparati sa pijaćom vodom na svakom koraku, pušionice, pokretne trake na sve strane, samo što manje da se hoda, gomila senzora, televizori, svetleće reklame, pokretni bilbordi, šarenilo, Japanci. Gospoda Japanci. Radnici na aerodromu svi skockani, čisti, lepo obučeni, uredni, frizure sredjene, svaka dlaka na svom mestu, kultura na najvišem nivou. Oštre crte lica, bez trunke emocija, hladni, baš onakvi kakve ih poznajemo iz filmova i knjiga. 

Dok sam čekao prijatelja da dodje po mene na aerodrom, odlučio sam da kupim nešto na automatu sa pićem. U koloni, jedno pored drugog su bili, kafa i voda. Ubacio sam navac, kliknuo na vodu, i ispala je ledena voda kroz rupu na dnu automata, ponovio sam isti proces i za kafu, i ispala je konzerva kafe, ali vrela! Nije mi baš bilo najjasnije kako to funkcioniše s'obzirom da su jedno pored drugog, ali dobro, Japan.

Kuća u kojoj sam bio smešten je bila u jako lepom kraju. Kuće u okruzenju su bile sve iste, po principu ''copy-paste''. Sve su sklapane, kao lego kockice, od nekih tankih gipsanih blokova. To je valjda zbog silnih zemljotresa, da se lakše poprave, a i da postoji mogućnost da se preživi ako neko ne napusti kuću na vreme. Prvi šok, kupatilo. Ulazim u kupatilo, sobu, koja ima parket po podu, ispred mene je lavabo sa velikim ogledalom, desno u ćošku je wc šolja, a pored nje su jos jedna vrata. Wc šolja uključena u struju, najjači utisak u tom momentu. Trebalo mi je uputstvo za upotrebu. Na izgled, jako obična, ali ta wc šolja zapravo ima svoj dzojstik na zidu. Prvo podesite temperaturu daske, pa dugme za mekoću te daske, onda sednete na nju, obavite šta imate, i kad obavite sve, postoji dugme za muško, i dugme za žensko. Ja sam koristio samo dugme za muško, nešto nisam baš želeo da se dovedem u neprijatnu situaciju… Kad stisnete dugme, wc šolja obavi sve ono što vi obično radite. Plakne, opere, uredi, i vi sve što treba je da ustanete i navučete gaće. Sjajno zar ne? Trebalo mi je jos 10 minuta da pustim vodu. I to je na dugme, na istom dzojstiku. Jedno dugme za jak jedno za slab mlaz. U stvari, to i nije mlaz, šolja bukvalno usisa sve. Taj proces je jako bučan, pa sam i zbog debljine zidova često noću čuo komšiju iz kuće do kad ide u wc. Ulazim u malu sobu u kupatilu, kada i tus, gledam u  metalne kolutove, gledam znakove, tražim uputstvo… Jedan kolut služi da podesite temperaturu vode, nema toplo-hladno, samo brojevi, a drugi za različite mlazeve. Ludilo je počelo.

Nagoja, grad koji ima oko 4 miliona stanovnika, grad Tojote, svi voze Tojotu. Tu je glavna fabrika, tu je i predgradje koje se zove Tojota, u kome zivi 400 hiljada zaposlenih. Nesto slično kao u Kragujevcu Zastava. To mu dodje na isto. Grad u kome auto put ide iznad normalnog puta, i to kroz centar grada. Kao sky road. Nema gužve, nema sirene, niko nigde ne žuri, jer zna da će stići na vreme. Tako funkcioniše ceo sistem u Japanu. Svakome je sve omogućeno, da ne brine niti da se stresira da li će stići na posao ili školu zbog koje će kasnije dobiti posao. Ništa vi ne brinite, sve funkioniše u najboljem redu, samo idite na posao zadovoljni i bez brige, i odradite ga najbolje što možete. O svemu ostalom država brine. Posao. Glavne reči za opis Japanaca. Rad i posao. Posao se sastoji samo iz rada. Posao je život. Posao je ljubav. Posao je kultura. Posao je sve. Gubljenje posla je najveća sramota medju Japancima. Pogotovo zbog kradje. To znaci i gubljenje časti. U Japanu i dalje postoji ''stub srama'' pa često te osobe završe na ulici posle toga. Ali bar neće umreti od gladi jer postoje menze za beskućnike gde im država omogućava tri obroka dnevno. 

Ulice grada su sve pod konac, nema kamenčića na putu, kao pista. Na trotoarima ispupčene trake za slepe, na svakoj raskrsnici i ćošku po dva automata sa pićem, voda, čajevi, kafa i energetska pića. Valjda da ne padnu na nos od tolikog rada, pa za svaki slučaj, na svakom ćošku i to po dva aparata. Piksle na svakom koraku, kante za smeće, pa Japanci u kućama imaju po četiri kante za smeće. Jedna za metal, jedna za papir, jedna za plastiku i jedna za ostatke hrane, i to strašno poštuju. Kad bolje razmislim Japan je kao pašteta, ne daj Bože da se nešto baci.

Sedim u jednoj prometnoj ulici, posmatram… Kao u filmu kad stave kameru u ulicu, snimaju ceo dan, i onda na kraju puste sve to ubrzano 3-4 puta. Brzi Japanci. Ljudi u odelima, dame, studenti, deca, šareni, jednobojni, rokeri sa lancima, istetovirani do glave, po glavi, izbušeni nosevi, uši, glave, oči, ofarbani u narandzasto, žuto, roze, zeleno, čupavi, duge kose, ćelavi, ravni kačketi, šeširi, kacige, nikad nisam video toliko različitih ljudi na jednom mestu. Svako u svom svetu, bukvalno gleda samo svoja posla, drugi ga ne interesuju. Činilo mi se da predrasude ne postoje medju njima. Uživao sam posmatrajući ih.

Engleski jezik. Teško. Jako teško. Bolje znati karate i imati crni pojas, lakše ceš naručiti i dobiti bilo šta. Ruka, noga, dlan, koleno, pirueta, ''big mek menu?'' , ništa, hmm ''big mek meni? '' , zbunjeno me gleda Japanac, opet ništa, ''big mek meno, meni, menu, koka kola, aaaaa'', eto ga  Japanac: ''oooooo big mek setooooo''… Jeste, setooo! U tržnim centrima i prodavnicama uvek ima jedna osoba, sa žutim bedzom na grudima, kao semafor parti, na kojem piše ''english speaker''. To je osoba koja uglavnom nosi naočare, škilji, i mrzi ceo svet u tom momentu jer mora da lomi svoj jezik i razume stranca. Sa tom osobom ne treba vam baš crni pojas, ali je svakako dobra borba.

Hrana u Japanu, savršena. Tamo sam zavoleo suši, nudle, i svu tu šarenu hranu, čudno pripremljenu i začinjenu. Viljuška? Ne postoji, samo štapići. Izgledao sam kao idiot prvih dana. Čak sam i gladan ostajao. Onaj osećaj kad vam se sve smuči, sve beži iz tanjira, sve se pomera, štapići ne slušaju. A restorani su posebna priča. Ulazimo u jedan restoran, noć, drvene daske vode do ulaza, pored puta upaljene baklje. Vrata nisu postojala, samo sitni kanapi do poda koji su pravili neku jasnu silku tj japanski simbol. Unutar restorana potoci, ribice, kornjače, drveće, cveće, puzavice, lijane. Osetio sam se kao da sam u dzungli nekoj. Konobar nas je odveo do naše prostorije. Svako ima svoju prostoriju u kojoj uživa u hrani sa svojim prijateljima ili porodicom. Naša prostorija je bila mala, za 4 osobe, drveni sto, prigušeno svetlo, neki jako prijatni mirisi, i tiha japanska muzikica. Više je ličilo na sobu za masažu ili neku molitvenu sobu nego na restoran. Ugodjaj je bio zaista neverovatan. Hrana je postala nebitna. 

Noć veštica, jako popularno veče u Japanu, svi su pod najneverovatnijim maskama, ceo grad je na ulicama, ceo grad u transu. A ispod maski, poročni Japanci. Zaustavljamo drug i ja taksi, staje neka malo čudnija, starija tojota, pritom mi je delovala nešto mnogo dugačko na prvi pogled. Krećem ka vratima, i čujem iz pozadine: '' polako čoveče!'', u sekundi zbunjen, a potom šokiran. Vrata se otvaraju sama! Ulazimo u taksi, na patosu beli tepisi, mesta kao u dnevnoj sobi, Japanac u belim rukavicama odvojen providnom plastikom javlja se sa ''Konnjićivaaa''. Stigli smo na odredište, izlazi mala posudica izmedju prednja dva sedišta, uredno staviš pare, i gurnes je nazad. Definitivno najludji taksi u kojem sam se ikada vozio.

Jedno veče, oko 21:30h, vraćajući se od druga, pešačim oko 2 km ka kuci, šetam trotoarom, gledam, nigde nikoga, muk, čujiu se samo vetrić i šum drveća, jedva dva automobila da su prošla, na ulici samo ja i automati za piće. Svi Japanci uveliko privode dan kraju i spremaju se za novi radni dan. Prelepa slika, sve skockano i na mestu ali sa druge strane i malo sablasna. Policajca nisam video ni jednom, ceo grad je pod kamerama, svaki ćošak. Zato su valjda automati puni. Zapitao sam se kako bi u Srbiji prošli ti automati… 

Komšija Japanac, ugledni doktor, kuća pored nas, ispred kuće parkiran Porše, svako jutro u pola 6 napušta kuću, odlazi na posao, vraća se predveče, porodična večera, povlači se u svoju sobu, malo nesto čita ili radi, zamislite, radi, i u krevet. I tako u krug. Kao robot. A Porše truli. Verovatno mu je u kilometraži samo predjeni put od salona do kuće. Što bi moj drug Janko rekao, ceo život u toj njihovoj kutiji za rad, trpaju pare u dušek, rad, rad i samo rad, i onda dodje penzija, iseku dušek, kupe foto aparat od milion eura za koji im treba prikolica, i pravac Evropa, da slikaju, slikaju i samo slikaju.

Posetio sam i Kjoto, bivša prestonica Japana, onaj ko je davao ime novoj prestonici i nije bio baš preterano maštovit, samo je zamenio red slova Kyoto-Tokyo. Grad koji se razlikuje od ostalih velikih gradova Japana, sašuvano je to nešto tradicionalno. Hramovi izgradjeni bez i jednog eksera, greda na gredu,  Geiše u svojim odorama, zmajevi, šarene lepeze, statue, zelenilo, razno cveće, bambusova šuma, japanska muzika, bongovi… Zaista prelepo, osetio se Japan u vazduhu. U nacionalnom parku sa hramovima bilo je mnogo ljudi, u glavnom turisti Japanci i djačke ekskurzije. Te grupice od 20-ak djaka su mi bile jako interesantne, svaka grupica je imala kape raličite boje, meni su svi bili isti pa sam stvorio utisak da nose te kape da se ne bi pomešali i zagubili. Družio sam se malo sa tom decom, imali su zadatak da postave neka pitanja strancu na engleskom, pošto sam bio jedini, rado sam im odgovarao i pomogao. Jako su simpatična ta deca, iako su sva ista.

Japanci, jako poročna nacija, u subotu veče prisustvovao sam sceni kako vozač otvara svoja vrata i ispada iz automobila na glavu. Kao metak da ga je pogodio. A još ludji je suvozač koji izlazi i vraća ga na mesto!? Takvom mu ne bih dao djubre da izbaci a ne da me vozi negde. Vole vikendom da se provode, i tad idu do samog kraja. Do koske. Valjda im se sve sakupi preko nedelje, pa onda vikendom dožive katarzu. KTV, omiljena vrsta zabave Japancima. Karaoke TV, zgrada u kojoj ima nekoliko izolovanih soba sa velikim ekranom, zvučnicima i mikrofonima. Grupa prijatelja iznajmi tu sobu, i u njoj jede, pije i peva do besvesti. Sobe su uglavnom toliko svetleće i šarene da je mogućnost za epi napad jako velika. Još kad se tome dodaju Japanci koji pevaju i vrište na engleskom… 

Pošto sam svo to vreme tamo bio i gost fudbalskog kluba Nagoja, provodio sam i dosta vremena sa Japancima. Tada se utisak da su jako hladni izgubio. Bili su jako prijatni, spremni da pomognu, popričaju, daju po koji savet. Slušao sam dosta o njihovoj kulturi, kodeksu samuraja Bušido-u, običajima i bilo je jako interesantno. Jedna sasvim nova lekcija.

Sve što čovek zamisli, e pa suprotno je od toga. 

Zene bez grama celulita, kriminalci najveca gospoda, supa na kraju obroka, frižideri koji sami naručuju šta treba, wc šolje na struju, kuće od papira, dušeci za spavanje na podu, hoteli kapsule, vreo čaj u sred leta, pilule koje služe da kad prdneš zamiriše, automobili koji ''lete'' iznada grada, pirinčana polja svuda oko vas, zelenilo i šume, auto putevi koji prolaze kroz brda i narod koji funkcioniše kao roboti. Država, ostrvo, koje je smešteno na kraju sveta, na mestu gde se preklapaju tektonske ploče i zbog kojih je konstantno na udaru čestih katastrofalnih prirodnih nepogoda, a opet sve funkcioniše kao sat i daleko je ispred ovog vremena. 

Kada kupite kartu za Japan, kupili ste kartu za drugu planetu. 

Putovanje kroz vreme - Kuba

Svi smo bar jednom u životu poželeli da se vratimo kroz vreme. Kuba to jeste. Vremenska mašina. Ostrvo izmedju severne i južne amerike, smešteno u Karipskom moru. Mesto u kome mi je odmah pri izlasku sa aerodroma izlečen daltonizam, hiljade različitih nijansi boja, mesto gde je muzika pokretač svega, gde živi najbogatiji narod sa prosečnom platom od 20 dolara, gde ljudi leče karcinom, dijabetes, ćelavost i mnoge druge bolesti, a umiru od upale pluća i najobičnijeg gripa, gde se i dalje voze i traju automobili i tehnika iz 50-ih i 60-ih godina, gde se koristi samo fiksni telefon, gde se sve improvizuje i gde sve može da se popravi i napravi… Država koja je pod sankcijama više od 50 godina uvedenim od američke vlade, ali je u životu drže ljudska kreativnost, mašta, osmeh i muzika.

Ispred aerodroma ludilo, opšti haos, dreka, i vika taksista, svi u glas na španskom, borba ko će kog turistu da vozi. Posle 3 minuta bio sam okupan od njihovih pljuvački dok su se nadglašavali medjusobno, pokušavajući da me ubede zašto baš on treba da me vozi. Bar su mi uši otpušili…. 

Evo ti pare, samo me vozi u Havanu!

Zelenilo, banane i palme se protežu koliko mi pogled omogućava iz automobila koji je proizveden 1960. i neke godine, dok me vozi omaleni Kubanac, u havajskoj cvetnoj košuljici sa tompusom u ustima. Sunce prži, otvoreni svi prozori, sa radija se čuje kubanska muzika, kola zadimljena, kubanac priča nešto, on na španskom ja na engleskom, srpskom, nigde veze, al se razumemo, lepo meni lepo njemu. Ja na Kubi, a on vozi stranca za dobru lovu. Hoce on evropski marlboro, hocu i ja kubanski tompus, razmenjujemo cigare, palim tompus, a serotonin se samo luči. Doza sreće neopisiva.

Havana. Glavni grad Kube, na samoj obali ostrva. Granica od mora su zidine i kamen. Talasi udaraju u zidine, jako podseća na zatvore u filmovima. Tako je i zovu Kubanci, za njih je to zatvor. Od ivice do ivice. Šetalište Malekon, dugo je nekoliko kilometara, i proteže se duž Havane. Uveče se na zidinama Malekona okupljaju Kubanci, najpopularnije mesto za okupljanje. Neki se smeju, zabavljaju, neki guraju kolica i prodaju svakakve grickalice i piće, neki su sa voljenom osobom posmatraju zvezde, neki ''gledaju'' u Majami preko puta i maštaju da pobegnu tamo, neko svira instrument, a neki kao što sam ja, sami lutaju i ne veruju. Pokušavali su mnogi ljudi da naprave splav od drveta i praznih boca, pa da preveslaju do Amerike, ali su se neki podavili a neki su bili hrana ajkulama. Kada sam video šta sve improvizuju i prave, nije mi bilo najjasnije kako su zamislili da na parčetu drveta i par dasaka predju tih stotinak kilometara.  

Havana ili Habana kako je oni zovu, ima dva dela, jedan je stara Havana, "cenar" grada. Centar za turiste. Da se prošetaju, slikaju pored bitnih, zaista impozantnih gradjevina. Da se slikaju, i popiju koktel u kafiću gde je Hemigvej sedeo i pisao. Koktel za sitnih 10-15 dolara. Ja sam kupio isti taj koktel kod gospodje preko puta za 1 dolar i stao na isto to mesto sa svim tim ljudima. Nije bilo razlike. Osim u kusuru. Taj deo grada je zaista uredjen, fasade su sredjene, šarene, zelenilo je podšišano, ulice čiste, automobili izglancani, i naravno milion turista i gomila Kubanaca sumnjivog izgleda koji ti nude za pare ženu, sestru, baku, ćerku… Zaista prelep deo grada, interesantan, pun raznih detalja. Gde god da pogledaš, nesto ti privuče pažnju.

Ali nije to bila prava Havana. Prava Havana je deo grada gde su samo Kubanci, gde oni žive, gde ne možete videti stranca. Osim mene. Karlos, "mi amigo" , momak kojeg sam upoznao pored bejzbol terena koji je bio odličan da polomiš nogu ili glavu, na kojem trciš malo nizbrdo pa malo uzbrdo, on mi je pokazao pravu Havanu. Zamenio mi je pare za prave kubanske pare, one koje koriste Kubanci, a ne one koje su za turiste, dobio sam pare sa kojima za 20 dolara možeš da živis ceo mesec. Odveo me je u srce Havane, gde na ulicama vlada opšti haos. Gde su fasade oronule, gde opran veš suši ko gde stigne, gde zgrade nemaju vrata, i zaista su čudne, stepenice su uske, plafoni niski, a vrata od stanova jako mala, a pritom ih ni nema. Karlos me je odveo u svoj stan, ručao sam sa njegovom porodicom, nas šestoro, zaista lepo iskustvo, sve što traže je osmeh, čim se nasmejem svi se smeju. Ni njegova zgrada nije imala vrata, do trećeg sprata dok se popneš previše informacija, svačega se nagledaš, svakome mahneš, razmeniš po koji osmeh. Posle rucka zamolio me je da odemo do njegove sobe na kratko. Soba je bila mala, dušek je bio na podu, odeća složena u ćosku sobe, patike i papuče pored stvari, sve uredno, čisto. Podigao je dusek ispod koga je bila gomila skripti i papira, uzeo je jedan, iscepao komad, otišao do patike, izvadio nešto sto je trebalo da bude marihuana, stavio u papir, olizao papir kao sladoled i zapalio. Svega sam se nagledao, ali da neko rola marihuanu u skriptu, nisam. To je trebalo da bude marihuana, ali je više smrdelo na neku sasušenu kelerabu ili spanać. Ostao je isti. Ko zna sta je pušio. Ni on sam ne zna. Samo se iskezio, raskolačio oci, kristalni zubi i beonjače su se zasijele, i rekao ''Vamos''.

Ušli smo na pijacu, pokriveni hangar, sa bezbroj tezgi, prepunih šarenila, video sam one male banane, mnogo banana, previse banana, bananica. Oči su mi bile gladne. Prišao sam bakici, dao novčanicu u vrednosti od max pola dolara, i dobio sam bar 40 bananica. Nisam znao šta da radim sa njima, pa sam ih delio redom deci i ljudima po ulici. Izgledao sam kao hodajuća velika banana koja deli bananice narodu, a za uzvrat dobija osmehe. Bio sam Bog banana.

Svuda po uličicama su stajale male grupe ljudi, ko je imao, izneo je mali televizor na ulicu, uz naravno improvizovani kabl za struju od 30 metara. To je lepljeno 20 puta, kidano, sečeno, pa opet lepljeno. Nije bitno kako je izgledalo, bitno je da su ljudi mogli da gledaju boks mec. Omiljeni sport Kubanaca. Boks i bejzbol. Boks i razumem, mogu da se biju i na ulici, ali bejzbol baš i ne kapiram.

Pala je noć, i naravno da sam poželeo da vidim kako se Kubanci provode noću. Našao sam se sa Karlosom i njegovom ekipom, raspodelili smo se u taksije, ja sam bio u jednom sa petočlanom porodicom sa kojom sam podelio racun. Gledali su me jako cudno, ali sa osmehom. A nisam delio banane.

''Casa de la musica'' ili kuća muzike, tako se zvao klub. Normalno, ja kao stranac moram da platim ulaz 10 puta više. Usli smo unutra, dok smo se probijali do našeg stola, sve što sam čuo bilo je "foki foki" od bar 50 devojaka. "Foki foki" pa "foki foki"… Odzvanjalo mi je u glavi tri dana posle toga. Konobarica donese piće, uz piće "foki foki?". Odem do toaleta, 30 puta "foki foki", uzimam od baba sere toalet papir, baba sera daje papir i viče "foki foki?". Mislio sam da ću da odlepim. Ne treba da objašnjavam sta znači foki foki… U kući muzike se sa zvučnika čula kubanska muzika, instrumentalna, propraćena po kojim šouom od strane raznih izvodjača. Muziku sam slabo čuo, možda ponekad izmedju "foki foki". Bilo je napeto. Ali sam za 30-ak eura i 15 minuta napio sebe, Karlosa i jos 4 njegova drugara, pa je napetost opala. Uživao sam uz muziku i program. Sve je postalo idealno dok nisam skapirao da sam odzeparen. Vala i ne bio odzeparen, jedini stranac u klubu, pijan, sa konstantno 20 osoba oko sebe, svi nešto pitaju, hoce da se druže, vuku za rukav, i naravno ništa bez foki fokija… 20-ak eura i vozačka dozvola, nije bilo strašno. Kubanci uglavnom uzimaju i traže pare, ali na kraju, Karlos je sakupio od svojih drugara meni za taksi. Nisam mogao da verujem svojim očima. Pijani turista uzima pare Kubancima za taksi do hotela.

Dane sam provodio istražujući šarenu i nepredvidivu Havanu. Dešavalo se da nikoga ne sretnem na ulici po pola sata, sam na ulicama Havane, svi normalni su bili u kućama, jedino ja idiot na 40 stepeni u podne po užarenom betonu i kamenu. Topio sam se. Ali adrenalin i želja za istraživanjem su učinili svoje. Široke ulice sa krivo iscrtanim linijama koje odvajaju trake za kola, gomila grafita, šareni, crno beli, perfektno nacrtani, heroji Če Gevara i Kastro, sloboda… pijace sa drvenim i kožnim ručno radjenim stvarčicama, šarenim slikama na platnu, prelepe gradjevine sa gomilom detalja, do pojasa gole dečice koja igraju fudbal na platoima ispred zgrada, vožnja koko taksijem koji izgleda kao mala žuta okrugla kabina nakačena na motor. Sedenje u kafani sa matorim kubancima, i priče o Jugoslaviji i Titu uz pivo i tompus od 20cm. Ručak na ulici kod bakica koje prevrću nešto na rostilju, delovalo je kao pile, šta je bilo ne znam, ali je bilo ukusno. Jako čudno začinjeno pileće belo meso, valjda, u lepinji sa komadom luka. Jednostavno a ukusno. Popravljanje pokvarenog automobila sa 6 kubanaca koji svi gledaju u motor, češkaju bradu, a naravno da znaju isto koliko i ja. Zato ispod haube pored motora, gomila kanapa, isečene konzerve, savijena kasika, i jos gomila drugih gluposti, ali bitno je da se kotrlja. Možda u akumulatoru ima i malog misa koji trči u mestu na pokretnoj traci.  Druženja noću na šetalistu sa Kubanacima i ispijanje kubanske koka kole, TU kole, i posmatranje njih dok drže u rukama sa oduševljenjem moj mobilni telefon, i zabezeknuti slušaju neku elektronsku muziku na mom mp3-ju, uz povike '' Riko riko! ''… Nisu izostale ni ponude da menjam šampon za kokain, ili pastu za zube za marihuanu. Čak su mi nudili da odemo tu, blizu, iza ćoška, da mi pokažu šta sve imaju od robe?! Pa dobro bre ljudi da li ste blesavi! Ne znam kakvi su sve ljudi bili ovde, ali verovatno da je neko poželeo da vidi šta ima "iza ćoška" u pola noći čim oni to nude. U suštini, Kuba je jako bezbedna i policijska zemlja, ali uvek ima onih koji vide turistu kao hodajuću vreću para i idealnu priliku. Na Kubi je od 11 miliona stanovnika, 6 miliona policajaca. Što ni malo nije čudno kad saznate da policajac ima platu od čak 80 dolara, naspram najveće 30-40 koliko imaju doktori, advokati... Kubanci kažu, svako od nas ima svog policajca.

Posle magične i autentične Havane, beskonačnog lutanja, istraživanja i zavirivanja u svaki kutak, odlučio sam da posetim čuveno letovalište i osolim dupe. Kupio sam kartu za autobus i uz prelepe predele, krenuo ka moru. Autobus je bio pun italijanskih i španskih parova i evropskih penzionera. Napravili smo jednu pauzu da se osvežimo i popijemo koktel u kafani pored puta. Kubansko Predejane i kafana ''Dzep''. Mohito i pinjakolada su baš danas na popustu. 10 dolara po koktelu. E baš vam hvala. Odoh ja dole u selo da vidim šta ima. Malo selo u sred ničega, u dolini ispod auto-puta, svega 15-ak kuća, kao iz bajke. Vladala je tisina, čule su se samo kokoške i po koja životinja. Jedna bakica je nešto radila oko kuce, i kada me je ugledala, njen pogled je govorio : "Sta ti Boziji čoveče radiš ovde?". Sve što sam rekao bilo je: "Aqua". Za 10 sekundi, bakica je donela bokal vode, čašu i bananu. Kada sam video bananu, uplašio sam se zaista za sebe. Dobio sam čašu vode, bananu i iskreni osmeh. Savršeno. '' Grasijas i adios! ''.

Stigao sam i do mora. Varadero. Karipsko more, definitivno najlepše more na svetu. Temperatura vode, boja peska, boje svega. Izgledalo je nestvarno. Ispijanje koktela sa Italijanima i Špancima na plaži, druženje vikendom sa kubanskim porodicama koje broje i do 15 članova i ispijanje piva i pušenje tompusa sa glavom porodice pod palmom. Vikendom sam imao utisak da je cela Kuba došla u Varadero da se okupa. Plaža se od raja preko nedelje, pretvori u vašar za vikend. Jos da sam čuo " Krofne" i "Kuvani kukuruz" to bi bilo to. Ne mogu da zanemarim opekotine drugog stepena. Al dobro, i to prodje. Na greškama se uči. Bar sam uvek mogao da biram mesto na plaži. Kad god se pojaviim ceo u plihovima na plaži, svi se momentalno pokupe, izvuku decu iz vode i odu. Ostane po koja papuča ili lopta za njima. Da sam kojim slučajem obrijao glavu u tom momentu, ostao bih sam u Varaderu. Lepo je za videti, odmoriti, okupati, ali Kuba pruža mnogo više od toga.

Vremenska mašina, mesto u kojem je sve moguće, gde za sve postoji rešenje, mesto gde se stalno priča o slobodi, a nemaju je više od pola veka, gde ti priroda i šarenila zgrada, kola i okruženja ne dozvoljavaju nijedno drugo stanje osim stanja sreće, gde ti muzika koja se čuje na svakom koraku daje osćaj blagostanja, gde je osmeh svuda oko tebe. Kuba je umetnost. Kuba je treci svet.