Svi smo bar jednom u životu poželeli da se vratimo kroz vreme. Kuba to jeste. Vremenska mašina. Ostrvo izmedju severne i južne amerike, smešteno u Karipskom moru. Mesto u kome mi je odmah pri izlasku sa aerodroma izlečen daltonizam, hiljade različitih nijansi boja, mesto gde je muzika pokretač svega, gde živi najbogatiji narod sa prosečnom platom od 20 dolara, gde ljudi leče karcinom, dijabetes, ćelavost i mnoge druge bolesti, a umiru od upale pluća i najobičnijeg gripa, gde se i dalje voze i traju automobili i tehnika iz 50-ih i 60-ih godina, gde se koristi samo fiksni telefon, gde se sve improvizuje i gde sve može da se popravi i napravi… Država koja je pod sankcijama više od 50 godina uvedenim od američke vlade, ali je u životu drže ljudska kreativnost, mašta, osmeh i muzika.
Ispred aerodroma ludilo, opšti haos, dreka, i vika taksista, svi u glas na španskom, borba ko će kog turistu da vozi. Posle 3 minuta bio sam okupan od njihovih pljuvački dok su se nadglašavali medjusobno, pokušavajući da me ubede zašto baš on treba da me vozi. Bar su mi uši otpušili….
Evo ti pare, samo me vozi u Havanu!
Zelenilo, banane i palme se protežu koliko mi pogled omogućava iz automobila koji je proizveden 1960. i neke godine, dok me vozi omaleni Kubanac, u havajskoj cvetnoj košuljici sa tompusom u ustima. Sunce prži, otvoreni svi prozori, sa radija se čuje kubanska muzika, kola zadimljena, kubanac priča nešto, on na španskom ja na engleskom, srpskom, nigde veze, al se razumemo, lepo meni lepo njemu. Ja na Kubi, a on vozi stranca za dobru lovu. Hoce on evropski marlboro, hocu i ja kubanski tompus, razmenjujemo cigare, palim tompus, a serotonin se samo luči. Doza sreće neopisiva.
Havana. Glavni grad Kube, na samoj obali ostrva. Granica od mora su zidine i kamen. Talasi udaraju u zidine, jako podseća na zatvore u filmovima. Tako je i zovu Kubanci, za njih je to zatvor. Od ivice do ivice. Šetalište Malekon, dugo je nekoliko kilometara, i proteže se duž Havane. Uveče se na zidinama Malekona okupljaju Kubanci, najpopularnije mesto za okupljanje. Neki se smeju, zabavljaju, neki guraju kolica i prodaju svakakve grickalice i piće, neki su sa voljenom osobom posmatraju zvezde, neki ''gledaju'' u Majami preko puta i maštaju da pobegnu tamo, neko svira instrument, a neki kao što sam ja, sami lutaju i ne veruju. Pokušavali su mnogi ljudi da naprave splav od drveta i praznih boca, pa da preveslaju do Amerike, ali su se neki podavili a neki su bili hrana ajkulama. Kada sam video šta sve improvizuju i prave, nije mi bilo najjasnije kako su zamislili da na parčetu drveta i par dasaka predju tih stotinak kilometara.
Havana ili Habana kako je oni zovu, ima dva dela, jedan je stara Havana, "cenar" grada. Centar za turiste. Da se prošetaju, slikaju pored bitnih, zaista impozantnih gradjevina. Da se slikaju, i popiju koktel u kafiću gde je Hemigvej sedeo i pisao. Koktel za sitnih 10-15 dolara. Ja sam kupio isti taj koktel kod gospodje preko puta za 1 dolar i stao na isto to mesto sa svim tim ljudima. Nije bilo razlike. Osim u kusuru. Taj deo grada je zaista uredjen, fasade su sredjene, šarene, zelenilo je podšišano, ulice čiste, automobili izglancani, i naravno milion turista i gomila Kubanaca sumnjivog izgleda koji ti nude za pare ženu, sestru, baku, ćerku… Zaista prelep deo grada, interesantan, pun raznih detalja. Gde god da pogledaš, nesto ti privuče pažnju.
Ali nije to bila prava Havana. Prava Havana je deo grada gde su samo Kubanci, gde oni žive, gde ne možete videti stranca. Osim mene. Karlos, "mi amigo" , momak kojeg sam upoznao pored bejzbol terena koji je bio odličan da polomiš nogu ili glavu, na kojem trciš malo nizbrdo pa malo uzbrdo, on mi je pokazao pravu Havanu. Zamenio mi je pare za prave kubanske pare, one koje koriste Kubanci, a ne one koje su za turiste, dobio sam pare sa kojima za 20 dolara možeš da živis ceo mesec. Odveo me je u srce Havane, gde na ulicama vlada opšti haos. Gde su fasade oronule, gde opran veš suši ko gde stigne, gde zgrade nemaju vrata, i zaista su čudne, stepenice su uske, plafoni niski, a vrata od stanova jako mala, a pritom ih ni nema. Karlos me je odveo u svoj stan, ručao sam sa njegovom porodicom, nas šestoro, zaista lepo iskustvo, sve što traže je osmeh, čim se nasmejem svi se smeju. Ni njegova zgrada nije imala vrata, do trećeg sprata dok se popneš previše informacija, svačega se nagledaš, svakome mahneš, razmeniš po koji osmeh. Posle rucka zamolio me je da odemo do njegove sobe na kratko. Soba je bila mala, dušek je bio na podu, odeća složena u ćosku sobe, patike i papuče pored stvari, sve uredno, čisto. Podigao je dusek ispod koga je bila gomila skripti i papira, uzeo je jedan, iscepao komad, otišao do patike, izvadio nešto sto je trebalo da bude marihuana, stavio u papir, olizao papir kao sladoled i zapalio. Svega sam se nagledao, ali da neko rola marihuanu u skriptu, nisam. To je trebalo da bude marihuana, ali je više smrdelo na neku sasušenu kelerabu ili spanać. Ostao je isti. Ko zna sta je pušio. Ni on sam ne zna. Samo se iskezio, raskolačio oci, kristalni zubi i beonjače su se zasijele, i rekao ''Vamos''.
Ušli smo na pijacu, pokriveni hangar, sa bezbroj tezgi, prepunih šarenila, video sam one male banane, mnogo banana, previse banana, bananica. Oči su mi bile gladne. Prišao sam bakici, dao novčanicu u vrednosti od max pola dolara, i dobio sam bar 40 bananica. Nisam znao šta da radim sa njima, pa sam ih delio redom deci i ljudima po ulici. Izgledao sam kao hodajuća velika banana koja deli bananice narodu, a za uzvrat dobija osmehe. Bio sam Bog banana.
Svuda po uličicama su stajale male grupe ljudi, ko je imao, izneo je mali televizor na ulicu, uz naravno improvizovani kabl za struju od 30 metara. To je lepljeno 20 puta, kidano, sečeno, pa opet lepljeno. Nije bitno kako je izgledalo, bitno je da su ljudi mogli da gledaju boks mec. Omiljeni sport Kubanaca. Boks i bejzbol. Boks i razumem, mogu da se biju i na ulici, ali bejzbol baš i ne kapiram.
Pala je noć, i naravno da sam poželeo da vidim kako se Kubanci provode noću. Našao sam se sa Karlosom i njegovom ekipom, raspodelili smo se u taksije, ja sam bio u jednom sa petočlanom porodicom sa kojom sam podelio racun. Gledali su me jako cudno, ali sa osmehom. A nisam delio banane.
''Casa de la musica'' ili kuća muzike, tako se zvao klub. Normalno, ja kao stranac moram da platim ulaz 10 puta više. Usli smo unutra, dok smo se probijali do našeg stola, sve što sam čuo bilo je "foki foki" od bar 50 devojaka. "Foki foki" pa "foki foki"… Odzvanjalo mi je u glavi tri dana posle toga. Konobarica donese piće, uz piće "foki foki?". Odem do toaleta, 30 puta "foki foki", uzimam od baba sere toalet papir, baba sera daje papir i viče "foki foki?". Mislio sam da ću da odlepim. Ne treba da objašnjavam sta znači foki foki… U kući muzike se sa zvučnika čula kubanska muzika, instrumentalna, propraćena po kojim šouom od strane raznih izvodjača. Muziku sam slabo čuo, možda ponekad izmedju "foki foki". Bilo je napeto. Ali sam za 30-ak eura i 15 minuta napio sebe, Karlosa i jos 4 njegova drugara, pa je napetost opala. Uživao sam uz muziku i program. Sve je postalo idealno dok nisam skapirao da sam odzeparen. Vala i ne bio odzeparen, jedini stranac u klubu, pijan, sa konstantno 20 osoba oko sebe, svi nešto pitaju, hoce da se druže, vuku za rukav, i naravno ništa bez foki fokija… 20-ak eura i vozačka dozvola, nije bilo strašno. Kubanci uglavnom uzimaju i traže pare, ali na kraju, Karlos je sakupio od svojih drugara meni za taksi. Nisam mogao da verujem svojim očima. Pijani turista uzima pare Kubancima za taksi do hotela.
Dane sam provodio istražujući šarenu i nepredvidivu Havanu. Dešavalo se da nikoga ne sretnem na ulici po pola sata, sam na ulicama Havane, svi normalni su bili u kućama, jedino ja idiot na 40 stepeni u podne po užarenom betonu i kamenu. Topio sam se. Ali adrenalin i želja za istraživanjem su učinili svoje. Široke ulice sa krivo iscrtanim linijama koje odvajaju trake za kola, gomila grafita, šareni, crno beli, perfektno nacrtani, heroji Če Gevara i Kastro, sloboda… pijace sa drvenim i kožnim ručno radjenim stvarčicama, šarenim slikama na platnu, prelepe gradjevine sa gomilom detalja, do pojasa gole dečice koja igraju fudbal na platoima ispred zgrada, vožnja koko taksijem koji izgleda kao mala žuta okrugla kabina nakačena na motor. Sedenje u kafani sa matorim kubancima, i priče o Jugoslaviji i Titu uz pivo i tompus od 20cm. Ručak na ulici kod bakica koje prevrću nešto na rostilju, delovalo je kao pile, šta je bilo ne znam, ali je bilo ukusno. Jako čudno začinjeno pileće belo meso, valjda, u lepinji sa komadom luka. Jednostavno a ukusno. Popravljanje pokvarenog automobila sa 6 kubanaca koji svi gledaju u motor, češkaju bradu, a naravno da znaju isto koliko i ja. Zato ispod haube pored motora, gomila kanapa, isečene konzerve, savijena kasika, i jos gomila drugih gluposti, ali bitno je da se kotrlja. Možda u akumulatoru ima i malog misa koji trči u mestu na pokretnoj traci. Druženja noću na šetalistu sa Kubanacima i ispijanje kubanske koka kole, TU kole, i posmatranje njih dok drže u rukama sa oduševljenjem moj mobilni telefon, i zabezeknuti slušaju neku elektronsku muziku na mom mp3-ju, uz povike '' Riko riko! ''… Nisu izostale ni ponude da menjam šampon za kokain, ili pastu za zube za marihuanu. Čak su mi nudili da odemo tu, blizu, iza ćoška, da mi pokažu šta sve imaju od robe?! Pa dobro bre ljudi da li ste blesavi! Ne znam kakvi su sve ljudi bili ovde, ali verovatno da je neko poželeo da vidi šta ima "iza ćoška" u pola noći čim oni to nude. U suštini, Kuba je jako bezbedna i policijska zemlja, ali uvek ima onih koji vide turistu kao hodajuću vreću para i idealnu priliku. Na Kubi je od 11 miliona stanovnika, 6 miliona policajaca. Što ni malo nije čudno kad saznate da policajac ima platu od čak 80 dolara, naspram najveće 30-40 koliko imaju doktori, advokati... Kubanci kažu, svako od nas ima svog policajca.
Posle magične i autentične Havane, beskonačnog lutanja, istraživanja i zavirivanja u svaki kutak, odlučio sam da posetim čuveno letovalište i osolim dupe. Kupio sam kartu za autobus i uz prelepe predele, krenuo ka moru. Autobus je bio pun italijanskih i španskih parova i evropskih penzionera. Napravili smo jednu pauzu da se osvežimo i popijemo koktel u kafani pored puta. Kubansko Predejane i kafana ''Dzep''. Mohito i pinjakolada su baš danas na popustu. 10 dolara po koktelu. E baš vam hvala. Odoh ja dole u selo da vidim šta ima. Malo selo u sred ničega, u dolini ispod auto-puta, svega 15-ak kuća, kao iz bajke. Vladala je tisina, čule su se samo kokoške i po koja životinja. Jedna bakica je nešto radila oko kuce, i kada me je ugledala, njen pogled je govorio : "Sta ti Boziji čoveče radiš ovde?". Sve što sam rekao bilo je: "Aqua". Za 10 sekundi, bakica je donela bokal vode, čašu i bananu. Kada sam video bananu, uplašio sam se zaista za sebe. Dobio sam čašu vode, bananu i iskreni osmeh. Savršeno. '' Grasijas i adios! ''.
Stigao sam i do mora. Varadero. Karipsko more, definitivno najlepše more na svetu. Temperatura vode, boja peska, boje svega. Izgledalo je nestvarno. Ispijanje koktela sa Italijanima i Špancima na plaži, druženje vikendom sa kubanskim porodicama koje broje i do 15 članova i ispijanje piva i pušenje tompusa sa glavom porodice pod palmom. Vikendom sam imao utisak da je cela Kuba došla u Varadero da se okupa. Plaža se od raja preko nedelje, pretvori u vašar za vikend. Jos da sam čuo " Krofne" i "Kuvani kukuruz" to bi bilo to. Ne mogu da zanemarim opekotine drugog stepena. Al dobro, i to prodje. Na greškama se uči. Bar sam uvek mogao da biram mesto na plaži. Kad god se pojaviim ceo u plihovima na plaži, svi se momentalno pokupe, izvuku decu iz vode i odu. Ostane po koja papuča ili lopta za njima. Da sam kojim slučajem obrijao glavu u tom momentu, ostao bih sam u Varaderu. Lepo je za videti, odmoriti, okupati, ali Kuba pruža mnogo više od toga.
Vremenska mašina, mesto u kojem je sve moguće, gde za sve postoji rešenje, mesto gde se stalno priča o slobodi, a nemaju je više od pola veka, gde ti priroda i šarenila zgrada, kola i okruženja ne dozvoljavaju nijedno drugo stanje osim stanja sreće, gde ti muzika koja se čuje na svakom koraku daje osćaj blagostanja, gde je osmeh svuda oko tebe. Kuba je umetnost. Kuba je treci svet.
